Љубљена браћо!

Сасвим је природно да почетак наше беседе у Недељу православља буде питање шта је православље.

Ове године десиле су се многе непогоде у природи. Киша је падала кад је требало сунца. Сунце је пржило кад се очекивала киша. Јавише се незапамћене поплаве. Град је опустошио много места. Муње, као огњене шибе по небу, севале су; громови, претећи пуцали. Земља је дрхтала. Народ је немио од страха. Новине су доносиле потресне описе и слике опустошења.

Човек се често ‘клацка’ између две крајности – прва крајност је да верује да је Бог само љубав и да ће га, покајао се он или не, Бог ипак из љубави спасити и увести у Царство небеско. Друга крајност је да мисли да је својим гресима победио океан милосрђа Божијег. Шта је правилан приступ? Шта нам говоре Свети Оци?

Често смо концентрисани на све оне препреке, спољашње и унутрашње, које стоје пред нама на путу ка Царству небеском. О томе размишљамо, читамо, тражимо одговоре. И то је за велику похвалу! Међутим, уме да нам измакне из вида нешто друго, не мање важно. Како наш живот, наши поступци утичу на друге људе око нас? Да ли ми саблажњавамо друге људе и спречавамо да они поверују у Бога? Данас, када је вера присутна у друштву, много више него у неким ранијим временима, ипак не видимо да се људи мењају. Да ли смо и ми одговорни за то? Шта говори Свети Јован Златоуст?