Јаков Николић, дућанџија из Осечине, испричао је овај случај. Члан сам братства Православне хришћанске заједнице од почетка, и канцеларија братства била је у мојој кући. Мој син такође је побожан и црквен. Али моја сна никако није марила ни за веру, ни за цркву.

 Било је то 1889. године. Јосиф Кожакин, кафеџија у Полумиру, код Рашке, имао је неку дрвену грађу за продају, па је ради тога у пролеће, пред Ускрс, погодио људе да ову грађу спусте сплавовима низ Ибар до Краљева. Пред полазак кафеџија да људима пола литра ракије као част. Један од сплавара захвали кафеџији, рекавши:

 Нажалост, Сампсон (Сиверс) је лажни старац и лажни светитељ. Навешћу конкретне чињенице које поткрепљују овај суд. У православљу постоје критеријуми за светост који служе као основа за накнадну канонизацију подвижника:

 Треба напоменути да ни Никејско-цариградски Символ вере, ни „Тачно изложење православне вере“ Светог Јована Дамаскина, нити Катихизис Светог Филарета (Дроздова) – званична доктринарна књига Руске Цркве – не говоре ништа о потреби царске власти за спасење православног човека.

+ + +

Учење о „Цару-Искупитељу“ (Цар Николај Други Романов) и „Цару-Победнику“ (последњем долазећем Цару, који ће наводно победити Антихриста) чини основу богохулног учења названог царебоштво, чија је суштина приписивање божанских својстава земаљском човеку (Цару) (без сумње, царебоштво је врста хлистовске јереси).