Владика је необично уважавао Његоша. Приликом преноса Његошевих костију, 24. септембра 1925. год. он је то нарочито и показао. Тога дана на Цетињу, међу најугледнијим гостима из земље, нашао се и стогодишњак Јован Милићковић, свештеник из Пипера, кога је, иначе, Његош рукоположио.

Како је живео Владика Николај, ми то знамо. Он је заиста живео строгим калуђерским животом и био апсолутно непорочан. Јео је оскудно, спавао на неудобној постељи, по цео дан читао или разговарао, вршио сва богослужења савесно и без скраћивања, обилазио своју Епархију колима, на кљусету (или магарцу), па чак и пешице.

Тако 1939. г. (са својих 12 година)   дочекујем у Жичи и први Часни пост. ...

На Беле покладе сви смо присуствовали вечерњем богослужењу заједно са Владиком. У цркви се нисмо опраштали с братством, већ у монашкој трпезарији после вечере. Тада је на вечери заједно са нама и Владика. По завршетку вечере и читања ''Лествице'', он нам одржи лепу и садржајну поуку којом нас припрема и уводи у пост. Затим, устајемо и прочитамо молитву после вечере, ...

Један пример из моје парохијске службе

За време мога службовања  на парохији у Лапову, 1924. године, разболи се тешко од туберкулозе плућа јединица кћер мога  парохијана Миладина Прешића. Иако није био богат, већ средњег имовног стања, отац није жалио средства, само да спасе своју јединицу, тек удату.