Од недавно из уста неких епископа и свештеника Београдске патријаршије чујемо лаж древне змије, да пакао неће бити вечан (овде:), што је јерес оригенизма осуђена и проклета на Петом васељенском сабору. У наставку доносимо изводе из учења о паклу једног од највећих Отаца Цркве, Васељенског учитеља Светог Јована Златоустог, које је, већином, садржано у његовим тумачењима Јеванђеља по Матеју и посланица Солуњанима Светог Апостола Павла.

+ + +

„Како смеш да кажеш да Бог, који с таквом строгошћу испитује наше животе, узалуд и ни за шта прети паклом? Молим вас, преклињем вас, не упропашћујте себе и оне који се у вас уздају таквим узалудним надама.“

Свети Јован Златоусти

„Из пакла (ада) никога не пуштају, а они који су тамо затворени вечно горе у пламену и подносе муке толико интензивне да је немогуће описати. Ако речи не могу изразити страшну патњу коју подносе они који су овде спаљени, онда је патња оних који су тамо мучени још неописивија. Овде, барем, свака патња престаје за неколико минута, док тамо грешник који вечно гори, али не сагорева (1).

Смртни страх

Мада се смрт праведника и грешника који су се потпуно покајали, у многоме разликује од смрти окорелих грешника и оних који се нису довољно покајали, ипак је страх својствен сваком човеку пред његову смрт. Тако то и мора да буде, јер је смрт казна, која се за праведнике само умањује.

Неки, када виде да човек умире мирном смрћу, исповедивши се и причестивши, кажу: „Биће му добро на оном свету, јер је умро као хришћанин“; а када виде да неко умире изненадном смрћу, кажу: „Овог је Бог казнио таквом смрћу за грехе и биће му лоше у будућем животу.“