Пре две и по године, митрополит Иларион ме је оптужио за крађу. Након тога, стављен сам на потерницу. Брзо се обликовала верзија догађаја која му је ишла у прилог: особа која је јавно говорила о томе да је изложена узнемиравању од стране моћног јерарха, сада је, наводно, постала лопов који се крије од полиције. То је задало разоран ударац мом угледу, мом школовању и мом животу у целини. Избачен сам са Московске духовне академије и одбачен из црквене заједнице.

Прошло је више од две године. Мађарска полиција је истражила случај и није пронашла никакве доказе да сам починио било какво кривично дело. Скинут сам са потернице, поступак је обустављен, а полиција ми је упутила извињење. Иларион је покушао да оспори такав исход, али оптужбе нису поново покренуте.

Ипак, он се није извинио. Није признао да се његова оптужба показала неоснованом. Напротив, покушао је да издејствује поништавање одлуке полиције — а наставља да служи као да се ништа није догодило.

А сада, замислимо обрнуту ситуацију.

Замислите да сам ја оптужио Илариона за крађу (мада ме је, у суштини, он заиста опљачкао — не материјалних ствари, већ нечег много драгоценијег: духовних вредности). Замислите да сам иницирао истрагу и потрагу, због чега би његово име две године било довођено у везу са крађом. Изгубио би свој положај, углед и нормалан живот. А онда, замислите да је полиција утврдила да он није ништа украо — да сам га, заправо, само оклеветао.

Када бих, након свега тога, пропустио да се извиним, наставио да га називам лоповом и упорно покушавао да издејствујем његово кривично гоњење, сигурно не бих прошао некажњено. Био бих оптужен за клевету — за уништавање живота једног невиног јерарха. Сносио бих одговорност. А Црква, са своје стране, сигурно се не би претварала да се ништа није догодило.

Међутим, када се потпуно иста ствар догоди мени, то се, из неког разлога, сматра сасвим прихватљивим. Оптужба није поткрепљена доказима, потерница је укинута, случај је затворен — а особа која је све то покренула није сносила апсолутно никакве последице.

 Што се тиче Московске духовне академије (МДА), ствар је још јаснија. Избачен сам након што сам јавно оптужио Илариона за узнемиравање. Раније су могли да се крију иза тврдње да сам осумњичен за крађу и да ме власти траже. То више није случај: крађа никада није доказана, истрага је обустављена, а потерница је укинута.

Ако није постојао други основ за моје избацивање, то значи да сам уклоњен управо зато што сам јавно иступио против једног моћног митрополита.

И управо ту се сасвим јасно види како ствари заправо функционишу. Оно што је упадљиво није само то што се црквени великодостојници тако понашају – већ то што су се сви на то толико навикли да то више готово никога не изненађује.