Године 1959. психолог Хари Харлоу сместио је тек рођеног мајмуна у кавез са две вештачке мајке. Једна је била направљена од хладне жице, али је пружала млеко. Друга је била мека, топла и прекривена тканином, али није нудила храну.

Научници су очекивали да ће младунче изабрати храну. То је имало смисла: опстанак је важнији од удобности. Али мајмун је изабрао топлину. Трчао би до жичане мајке само да би се нахранио; остатак времена проводио је припијен уз мајку од тканине, притискајући се уз њу и покушавајући да је загрли. Харлоу је схватио да је наишао на нешто значајно. И отишао је даље – прешавши тачку без повратка.

Започео је низ експеримената које је назвао „истраживањем природе љубави”. Звучи безазлено. Стварност је била све само не то. Створио је уређај који је назвао „јама очаја” – усправну комору од нерђајућег челика са глатким зидовима. Младунчад мајмуна тамо су држана затворена недељама. Потпуна изолација. Мрак. Самоћа. Када би их извадили, мајмуни би седели у углу, љуљајући се напред-назад, гризући себе до крви и зурећи у празнину. Многи су остали психички сломљени до краја живота.

Харлоу је желео да докаже да емоционална депривација разара психу теже него глад. Створио је „мајке-чудовишта” – жичане мајке које су ударале младунчад металним шипкама, шибале их леденим ваздухом или их катапултирале. Ипак, младунци су се стално враћали. Припијали су се уз мајке. Тражили су заштиту управо од оних ствари које су их осакаћивале. Харлоу је све бележио. Објавио је резултате. Научна заједница је аплаудирала. Одузимао је младунце од мајки одмах по рођењу и одгајао их у изолацији. Након годину дана, пуштао би их међу припаднике њихове врсте. Мајмуни би седели у угловима, гризли себе, нападали друге младунце и били неспособни за социјалну интеракцију. Женке одгајане у изолацији, када би и саме постале мајке, убијале би своје потомство или га занемаривале. Мајчински инстинкт је умро заједно са оним првим додиром који никада нису доживеле.

Седамдесетих година прошлог века, Харлоуови студенти на докторским студијама почели су да пуцају под притиском. Један од њих напустио је област науке, изјавивши да више не може да поднесе то вриштање. Други су ћутали и наставили даље. Харлоу је пио. Његова супруга је преминула. Запао је у депресију и био подвргнут терапији електрошоковима. Вратио се у лабораторију и наставио експерименте – сада проучавајући депресију и сакатећи мајмуне путем изолације, у покушају да разуме сопствено стање. Пред крај живота, Харлоу је постао изопштеник. Покрети за заштиту права животиња користили су његов рад као симбол научне окрутности. Његови експерименти поставили су темеље за законе којима се забрањују таква истраживања. Године 1985. донети су нови етички стандарди за експерименте на приматима. Понављање онога што је Харлоу чинио постало је законски немогуће. Заувек.

Парадокс је у томе што је његов рад променио свет. Докази до којих је дошао мучењем мајмуна револуционисали су развојну психологију, теорију везаности и разумевање траума из детињства. Болнице су престале да одвајају новорођенчад од мајки. Домови за незбринуту децу почели су да обучавају особље за остваривање физичког контакта са децом. Милиони деце одрасли су у бољим условима захваљујући сазнањима стеченим по цену патње мајмуна. Хари Харлоу је преминуо 1981. године. Последњи мајмуни из његове лабораторије живели су све до деведесетих година у посебним уточиштима за трауматизоване примате. Многи су остали сломљени – љуљали су се напред-назад, избегавали контакт и зурили у празнину. Били су живи споменици експерименту који је доказао да је љубав важнија од хране, а додир важнији од пуког преживљавања – и да цена тог сазнања може бити чудовишна.