Постоји блогер познат под именом „Залазак царства” (Sunset of the Empire) који креира видео-записе и држи предавања о последњим годинама Руског царства. Често га питају за паралеле између позног периода Руског царства и савременог „Сатаниног санаторијума”. Ипак, он доследно одбацује ту идеју, тврдећи да је повлачење таквих паралела бесмислено јер се много тога променило.

Тај став је чудан; на крају крајева, зашто проучавати историју ако се то знање не може применити на садашњост? Заиста, током целог 20. века учили су нас да је историјско знање кључно за избегавање грешака из прошлости и боље разумевање садашњости.

С друге стране, тај блогер је у праву. Ствари су се драстично промениле – чак и када је реч о фундаменталним историјским појмовима. Морате се сложити да се начин на који смо пре једног века схватали рат, кризу, државу, религију и тако даље, увелико разликује од начина на који их схватамо данас.

Међутим, упркос еволуцији тих појмова, у међувремену смо стекли дубљи увид у суштинске темеље историје – конкретно, спознају да политички и друштвени процеси нису само резултат природних закона, игара или борби за моћ, већ спровођење јединственог плана светских владара.

Наоружани тим знањем – и имајући на уму да људска природа остаје непромењена, док је „Еснаф” (Guild) лењ и ослања се на исти стари сценарио – можемо сагледати историју (барем од краја 18. века па надаље) у новом светлу. То пружа смислену везу између прошлости и садашњости.

Ипак, морамо признати да само то није довољно. Промене које захватају свет су сувише дубоке. Стога морамо развити нови приступ проучавању како историје, тако и савременог света.

Идентификујмо најопштији и најочигледнији аспект актуелних догађаја – остављајући по страни теорије завере (попут „инсценираних догађаја” или „тајних договора”) и празне флоскуле попут појма „хибридни”. Шта је прва ствар која би могла упасти у очи пажљивом посматрачу који поседује макар основно историјско знање на нивоу средње школе?

То је чињеница да су многи догађаји који се одвијају – политички процеси, ратови, кризе и „пландемије” – великим делом имитативне природе. За такву особу тада се намеће логично питање: која је сврха ове симулације политике, рата или кризе?

Са становишта секуларне рационалности – материјалистичког или „вавилонског” погледа на свет – ово би могло бити или саботажа (ситуација у којој неко треба да се бори, али нема жељу за тим) или операција прикривања осмишљена да скрене пажњу са нечег другог.

На пример, ту је идеја да је Трамп инсценирао лажни рат са Ираном као изговор за издају САД, прикривање економских проблема или постизање неког сличног циља.

Ако размотримо теорију саботаже, морамо признати постојање силе која све приморава на самоубилачке потезе; ипак, пошто актери не желе да изврше самоубиство, они саботирају тај процес пуким симулирањем тих догађаја. Али ако погледамо свет, готово свако се бави саботажом. Ако је то случај, каква је то сила која је немоћна да било шта постигне? То имплицира да та сила не постоји. Дакле, шта се заправо дешава?

Теорија о прикривању или скретању пажње такође не пије воду из материјалистичке или „логичне” перспективе. Зашто трошити огромне ресурсе и напоре на операције прикривања – попут „корона-хистерије” или рата – када би се исти резултат могао постићи пропагандом уз занемарљиве трошкове?

Зашто прикривати повлачење САД лажним ратовима када постоји преседан у виду слома социјалистичког блока, који се одиграо за само годину дана – од краја 1988. до краја 1989. године? Не само да се нико није побунио, већ многи у том тренутку нису ни схватали шта се догодило. А све се то одиграло без лажних ратова, криза или „пландемија”.

+ + +

Сасвим другачији хоризонти се отварају када се ови догађаји посматрају из верске перспективе: пред нашим очима се урушава стари секуларни вавилонски свет, уступајући место Добу Водолије – неорелигијској ери.

А у оквиру верског погледа на свет, симулација представља ритуал. Ритуал је спољашњи израз унутрашње религиозности. Али зашто је ритуал неопходан — с обзиром на то да Бог већ зна све што је у човеку — када је чак и хришћанство, религија која по својој суштини не почива на ритуалима, задржало одређене обреде (крштење, ломљење хлеба, заједничку молитву)?

Ритуал не преноси информације божанству, већ другим људима, указујући на религиозност одређеног појединца или заједнице.

Човек може веровати у свом срцу ради личног спасења, али да би постао члан хришћанске цркве, мора на неки начин да саопшти то веровање другим члановима; обред крштења чини ту веру видљивом другима (човек не може сам себе да крсти; то чини други хришћанин или више њих — сведоци тог испољавања вере).

Ако глобалне процесе имитације посматрамо као верске ритуале, онда би се — с обзиром на сличност тих процеса широм света — могло говорити о постојању јединствене религије (неорелигије) чији су следбеници елите и владајуће класе свих нација. Али шта — и коме — они намеравају да открију путем тих ритуализованих криза и ратова, ако божанству такве ствари нису потребне?

Они откривају „тајну безакоња”. Подсетимо се да је Павле тај израз користио да означи план за ширење и развој зла у свету, све до самог краја. Већ смо говорили о томе како је, само у последњих петнаест година, огромна количина тајних информација постала јавна, а теорија завере претворила се у историју. Безакоње више није тајна. Задатак искреног истраживача сада није да трага за скривеним информацијама, већ да исправно протумачи податке који су већ доступни јавности.

Да би се човечанство — а не само окултне елите — претворило у следбенике ове глобалне неорелигије (читај: религије Сатане, Звери, Антихриста), људима се мора представити ова „тајна безакоња” — нацрт те будуће религије.

То се постиже како директно, путем цурења информација, тако и кроз глобалне ритуалне ратове и колективна лудила: ратно лудило, корона-лудило, економско лудило, свемирско лудило, лудило око вештачке интелигенције и тако даље. Да не помињемо карневал трампизма.

Људи нису само — па чак ни првенствено — застрашени тим симулацијама; они се, заправо, уводе у ту неорелигију кроз учешће у тим ритуалним лудилима.

То је приступ разумевању савремене историје који предлажем уваженој јавности.

+ + +

У совјетско доба, читава идеологија комунизма, социјализма и марксизма-лењинизма била је управо таква врста јавне, ритуалне лажи. Углавном су учесници тог ритуала схватали лажност тих идеја; међутим, они који су градили каријеру јавно би — и са сјајем у очима — прихватали те лажи и наметали их другима. Пасивнији типови би пружали благу сагласност или збијали шале, док су неки покушавали да у потпуности избегну учешће у тој фарси.

+ + +

Тај пример се заправо не уклапа у моју тему глобалног ритуализма јер је у Совјетском Савезу било готово немогуће бити дисидент. Не мислим ту на КГБ-ове провокаторе попут Јоске Бродског, Вовке Висоцког или Солжењицина, већ на праве дисиденте. Човек је имао две опције: или да искрено верује у комунизам и партијску линију, или да глуми такво уверење у мери коју је Партија налагала. Треће опције није било. У оним „најбезазленијим” случајевима — попут изговарања погрешних речи или одласка у цркву — тај трећи пут је повлачио административне санкције; све озбиљније од тога неизбежно је водило у затвор или смрт. Религиозност — било стара или нова — подразумева одређени ниво слободе избора. Совјетски Савез је, насупрот томе, био концентрациони логор са баракама које су нудиле различите нивое снабдевања.

Узгред, онај „душа друштва” — тип у плетеном џемперу из просторије за пушење који је причао више вицева о Брежњеву него било ко други — највероватније је био доушник.