Незаслужено заборављени филм „Ђавољи адвокат“ (1997) је претходница дугог низа окултних филмова из холивудског сребрног доба, од „Девете капије“ и „Матрикса“ до „Пановог лавиринта“ и „Ђаво носи Праду“, у којима су свету послате многе поруке.

Филм обично нуди гледаоцима две перспективе: профану и „унутрашњу“.

Профана верзија говори о младом, сујетном и амбициозном адвокату (Кијану Ривс) кога ђаво (Ал Паћино) више пута заводи. У последњем тренутку, Кијану одбија да буде заведен, и цео ђавољ план је осујећен. Међутим, адвокатова сујета остаје нетакнута, а ђаво наставља своје покушаје завођења.

Ђаво, у апокалиптичном Вавилону, директно отелотвореном у филму Њујорка, изненада почиње да критикује и исмева темеље овог Вавилона – људску уображеност и конзумеризам зарад неког узвишеног циља, који би, теоретски, требало да припада Богу, али који ђаво преузима за себе...

ЦЕО ТЕКСТ МОГУ ДА ПРОЧИТАЈУ ЧЛАНОВИ НАШЕ МЕЈЛИНГ ЛИСТЕ...