Савест је чуло људског духа, суптилно, светло, које разликује добро од зла.

Ово чуло јасније разликује добро од зла, него ум.

Теже је преварити савест, него ум.

И савест се дуго бори са обманутим умом, подржаваним грехољубивом вољом.

Савест је природни закон.

Савест је руководила човека пре писаног Закона. Пало човечанство је постепено усвајало погрешан образ мисли о Богу, о добру и злу: лажно-названи разум је саопштио своју неправилност савести. Писани Закон је постао неопходан за руковођење ка истинском Богопознању и ка Богоугодном деловању.

Христово учење, запечаћено Светим крштењем, исцељује савест од лукавства. Правилно дејство савести, враћено нама, подржава се и узвишава се последовањем Христовом учењу.

Здраво стање и правилно деловање савести могуће је само у недру Православне Цркве, зато што свака примљена погрешна мисао има утицај на савест: уклања је од правилног деловања.

Вољни греси помрачују, отупљују, заглушују и успављују савест.

Сваки грех, који није очишћен покајањем, оставља штетан утисак на савести.

Постојан и добровољан греховни живот као да умртвљује њу (савест).

Умртвити савест је немогуће. Она ће пратити човека до Страшног суда Христовог: тамо ће изобличити непослушника свога.

По објашњењу Светих Отаца, супарник човека, поменути у Јеванђељу, јесте савест.

Тачно: она је супарник! Зато што се противи сваком незаконитом подухвату нашем.

Чувај мир са овим супарником на твом путу ка небу, у време земаљског живота, да он не би постао твој тужилац у време, кад се буде решавала твоја вечна судбина.

Писмо говори: Избавиће душу од зала сведок верни. Сведок верни је непорочна савест: она ће избавити душу, која слуша њене савете, од грехова до наступања смрти и од вечних мука после смрти.

Као што се оштрица ножа оштри каменом, тако се савест оштри Христом: она се просветљује учењем и изоштрава испуњавањем јеванђељских заповести.

Савест, просветљена и изоштрена Јеванђељем, подробно и јасно показује човеку његове грехе – чак и најмање.

Не чини насиље супарнику – (својој) савести! Иначе ћеш се лишити духовне слободе: грех ће те заробити и свезати. Тугује пророк (у име Божије) од лица Божија за онима, који газе савест и оптужују сами себе: „Савладао је Јефрем супарника свога, погазио је суд, јер је почео да ходи за сујетом.“

Оштрица савести је веома нежна; њу треба чувати и чувати. Она се чува, кад човек испуњава све захтеве савести, док свако кршење захтева (савести), по немоћи или увлачењу (заношењу), умива се сузама покајања.

Не мисли ни за какав грех да је мало важан: сваки грех је кршење Божијег закона, противљење Божијој вољи, гажење савести.

Од нерада (немара), од ништавних, невидљивих грехова постепено прелазимо на велике грехопаде.

Шта то значи? Зар је то велики грех? Какав је то грех? То није грех! – тако расуђује онај, ко не мари за своје спасење, кад одлучује да окуси јело, забрањено Законом Божијим. Оснивајући се на такав неосновани суд, он непрестано гази савест.

Њена оштрица се отупљује, њена светлост се гаси; тама и хладноћа немарности и неосетљивости разливају се у души.

Неосетљивост на крају постаје уобичајено стање душе. Душа често бива задовољна таквим стањем; често га признаје за стање угодно Богу, за спокојство савести, али оно је губитак осећања своје греховности, губитак осећања благодатног, духовног живота, успављивање и слепило савести.

У таквом стању, у страшном помрачењу и неосетљивости, разни греси слободно улазе у душу, правећи у њој јазбину за себе. Греси, задржавајући се у души, претварају се у навике, толико јаке као природа, а понекад и јаче од природе. Греховне навике називају се страстима. Човек то не примећује, али он је неприметно окован одасвуд грехом, заробљен је њиме, у ропству је.

Ко, постојано занемарујући опомене савести, и допустио је себи да падне у ропство греха: тај само са највећим трудом, уз посебно дејство Божије помоћи, моћи ће да раскине ланце тог ропства и да победи страсти, које су се обратиле као у природна својства.

Љубљени брате! Свом могућом пажњом и старањем чувај савест.

Чувај савест у односу на Бога: испуњавај све Божије заповести, како оне видљиве свима, тако и оне невидљиве никоме, видљиве и познате само јединоме Богу и твојој савести.

Чувај савест у односу на ближњега: не задовољавај се једино добрим изгледом твог понашања према ближњима! Тражи од себе, да се и сама савест твоја задовољава тим понашањем. Она ће бити тада задовољна, кад не само дела, већ и срце твоје буду постављени у односу према ближњему како заповеда Јеванђеље.

Чувај савест према стварима, избегавајући сувишности, раскош, немарност, памти да су све ствари, које ти користиш, творевина Божија, дарови Божији човеку.

Чувај савест према себи самом. Не заборављај, да си ти образ и подобије Божије, да си ти дужан да представиш тај образ, у чистоти и светости, Самом Богу.

Авај, авај! Ако Господ не препозна Свој образ, не нађе у њему никакву сличност са Собом. Он ће изговорити страшну пресуду: Не познајем вас. Непристојан образ биће бачен у неугасиви пламен геене.

Бесконачна радост ће обузети ону душу, на коју погледа Господ и препозна у њој сличност са Собом, и види у њој ону лепоту, коју је Он, у Својој бесконачној доброти, подарио њој при стварању, и обновио и увећао при искупљењу, и коју је заповедио сачувати у непорочној целости удаљавањем од сваког греха и чувањем свих јеванђељских заповести.

Неућутни, непристрасни стражар и подсетник на такво удаљавање и чување јесте савест. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов, „Аскетски опити“, том 1